Posle duže pauze rešio sam da se ponovo oglasim. Iskreno, bio sam u dilemi da li da uopšte nastavim da pišem, da li to što pišem može uopšte nekome da koristi, da ga podstakne na razmišljanje, eventualno na neke promene u načinu razmišljanja. Kako je bilo dosta pozitivnih komentara i reči hvale smatram da ima smisla nastaviti sa radom jer ako ovo što pišem podstakne čitaoce makar na razmišljanje, ja sam ispunio svoj cilj.
Kao i prvi put pisaću o nekim sferama društva jer smatram da je to ono što možemo i moramo da menjamo kako bi nam bilo makar malo bolje. Ako društvo kao osnova svega ne ide u dobrom smeru onda ne možemo očekivati napredak ni na jednom polju. U moru nebitnih informacija, nikad završenih a hiljadu započetih afera kako u politici, tako i na „estradnom nebu“... gotovo uvek se gubi osnovna bit i suština problema našeg društva. Problema ima mnogo ali ono na šta bih se ja fokusirao je status mladih i talentovanih ljudi u ovakvom sistemu.
Na prvi pogled pojedinačni uspesi stvaraju sliku o nama kao veoma talentovanom narodu na mnogim poljima (sport, nauka, kultura i umetnost...), medjutim nije sve tako kao što izgleda. Stalno se priča kao mladima treba pružiti šansu da pokažu svoje znanje i sposobnosti. Nažalost u praksi nije tako, do te šanse je veoma tešklo doći a u mnogim slučajevima i nemoguće. Niko se ne bavi mladima i u medijima gotovo da nema prostora za mlade i uspešne koji treba da budu primer ostalima. Prostor u medijima zauzimaju emisije koje se bave tudjim životima – rialiti programi koji za cilj imaju da nateraju ljude da zaborave na sebe i svoj život već da prateći danonoćno te emisije, žive tudje živote. Ne postoji emisija koja mladima pruža šansu da pokažu svoje kvalitete, svoja intreresovanja i svoj sud o aktuelnim temama koji ih interesuju. Ako se desi da u nekoj emisiji bude tema školstvo onda su tu ministri, profesori, sindikalci i svi pričaju svoju priču gledano iz svog ugla interesa a niko ne pita mlade šta iskreno misle o sistemu obrazovanja. Najviše što mogu da dobiju je postavljanje nekoliko pitanja na kraju emisije na koj se šturo i bahato daju odgovori ili bivaju ignorisani. Ukoliko je priča o muzici, nikakva šansa se ne daje mladim perspektivnim grupama ukoliko ne pripadaju „turbo-folk kulturi“. Nema više prave muzike i pravih hitova sa tekstovima koji nose poruku i odslikavaju stanje čitave generacije ( npr. EKV, Atomsko sklonište, Riblja čorba...). Nažalost generacije odrastaju uz grand paradu koja im daje lažnu sliku pravih vrednosti. Pesme su bezlične sa smešnim tekstovima bez ikakvog smisla i značaja. Znam neko će reći - pa zašto gledaš to ako ti se ne svidja? E u tome je glavni problem. Šta je to drugo što se nudi i na kom programu i u kom terminu? Kada imaš izbor onda nikog ne možeš da optužiš za sopstveno neznanje i biranje pogrešnog programa. U ovakvoj situaciji mi nemamo izbora da izaberemo ono što želimo niti da na bilo koji način utičemo da se bilo šta promeni. Ono što je najgore ljudi sa televizije i estrade predstavljaju mnogima „primer“ kako se treba ponašati, razmišljati i živeti.
Slična je situacija i sa štampom. Udarne vesti koje prodaju novinu su skandali, afere, crna hronika.... Niko da se potrudi da odvoji dovoljno prostora za one koji vrede i od kojih puno toga može da se nauči kroz njihove intervjue, tekstove,kolumne. Kao najbolji primer možemo da uzmemo uspehe mladih matemetičara koji su postigli uspeh svetskih razmera a o tome gotovo da nije bilo ni reči. Nekada najpopularnije časopise koji su se čitali od korice do korice zamenili su časopisi-„slikovnice“ tipa skandali, svet, grand revija o kojima ne treba trošiti reči.
Došlo je do toga da je sramota da pokažeš svoje znanje, kulturu i uopšte da se razlikuješ i da imaš svoj stav za razliku od većine. Odmah si osudjen od ljudi iz mase i predmet si ogovaranja. To nije razlog da postaneš isti kao oni koji idu pogrešnim putem, koji ne razmišljaju svojom glavom već prihvatraju model ponašanja koji im je nametnut. Ukoliko neko ima ideju ili način kako da nešto promeni na bolje ne treba da se stidi ili da odustane – kvalitet uvek ispliva na površinu.
Najlakše je pobeći daleko od svega ali to nije nikakvo rešenje. Mi smo ti koji mogu i moraju da svoje mesto i okruženje učine boljim za život. Treba da omogućimo da svako razmišlja svojom glavom, da se cene i poštuju prave vrednosti i da ne dozvolimo da nam bilo ko diktira pravila i postavlja stvari onako kako njemu odgovara. Moramo bar da pokušamo jer upornost donosi rezultat a i najmanji uspeh podstiče druge da nastave i prihvate započeto. Trenutna situacija ne sme da ostane ovakva jer sve ove stvari o kojima sam pisao utiču na stvarnje principa i načina razmišljanja. Ako ostane ovako omladina će bez svojih stavova, vodjena većinom, postati laka meta manipulatorima kojih je sve više. Mi ne želimo da postanemo deo globalnog sistema u kome pojedinac nije bitan tj. poželjan ako ima svoj stav i razmišlja svojom glavom. Neka nam je sa srećom!
