Pre nekoliko nedelja na emisiji „Vice“ gledao sam prilog o
nekoj deci u Južnoj Americi, plaćenim ubicama sa motora, koji su govorili o
tome kako je posao obezvređen i kako je zarada pala sa par stotina dolara na
30. Prepričavao sam tu priču sa velikim čuđenjem, kako to negde život vredi samo 30 dolara. Međutim, nije prošlo mnogo vremena, a onda sam naišao na zastrašujući tekst koji me je iskreno šokirao – ŽIVOT U SRBIJI VREDI 500 dinara!!!
Nekako se to namestilo baš kada se na državnom nivou govori
o izbornoj krađi, o nameštanju, gde onaj, ko je osvojio apsolutnu većinu nije
zadovoljan time, već hoće još, hoće da bude sam, da samo on odlučuje i pita se,
da slučajno neko ne postavi pitanje na koje ne može da se da odgovori pa da
njegov legitimitet dođe u pitanje. To nikako, svašta...
Imam tu sreću da sam okružen ljudima koji nisu zadovoljni,
koji razmišljaju, koji ne rade onako kako im drugi kažu, pa mogu da istaknem da
sam veoma neprijatno iznanađen i začuđen ovakvim ishodom izbora. Apsolutna
većina u jednoj nazovi demokratskoj državi govori mnogo toga, ali ništa dobro.
Ja ne vidim nikakav boljitak a vidim zadovoljne građane, ja
ne vidim prosperitet i budućnost, ali vidim većinu koja uživa u tome. Ne vidim
sigurnost na ulicama, a vidim građane koji govore, misle, rade baš ono što
žele. Dolazim u situaciju da se zapitam da li je meni ovde mesto i šta se ovo
dešava?
Ono što vidim jeste da na svakom koraku ljudi traže posao,
gledaju na šta bi mogli da potroše poslednji dinar, nemaju za osnovne potrebe,
zastrašeni su i ne znaju šta ih čeka sledeće nedelje, a ne meseca (da ne pričamo
o onoj 2016. godini kada će nam procvetati ruže, ovaj 2018. ili ipak 2116.?).
Ne želimo da upirem prstom u bilo koga, ali želim da
istaknem da nam sve moguće institucije i državu vode ljudi koji su rođeni u
uređenom društvu, državi koja je sa ponosom mogla da istakne svoje vrednosti,
ali nažalost ti isti ljudi osim priče kako se nekad živelo nikako nisu
doprineli društvu, osim što su degradirali sve i na sve moguće načine trudili
se da steknu ličnu korist i iskoriste taj sistem. Sada im taj sistem ne
odgovara, sada je on loš i sada prosto ne znaju kako smo došli u tu situaciju.
Gospodo, vaše generacije su sve to uništile i iz te idile vas dovele u ovaj
„kanal“ i ne izigravajte nevinašca nego priznajte da ste vi (i gledati mirno
kako neko uništava nešto što pripada tebi, tvom društvu, državi... je učešće,
saučesnik događaja koji nije ništa uradio da spreči) uništili sve uz svesrdnu
pomoć zapada i velikih sila, koji su se našli u ulozi šaptača i odlično vas
usmeravali da razbijete sve u čemu ste uživali.
A sada, iako sam protivnik generalizacije, ipak moram da
istaknem, da ste pali i na ispitu roditeljstva, najvažnijem. Jer ako se
apsolutna većina mladih drogira, na svakom koraku učestvuje u tuči, ako vam
ćerke izgledaju kao pevačice Pinka sa početka 21. veka, ili vam deca sede
svakog dana po kafićima u svako doba dana/noći, ili pak nikako ne biste smeli
da ih pitate čime se bave, šta ste vi uradili to u ulozi roditelja, kako ste ih
usmerili?
Najtužnije je to što će sutra ta deca biti roditelji, a
zamislite kakvi nas onda trendovi čekaju i kako će onda biti.
Možemo samo da konstatujemo da se danas deca ubijaju zbog
500 dinara, da je sve ono što je normalno osuđeno, da posao možeš da dobiješ samo
ako se skineš i dozvoliš da te jašu (figurativno ili bukvalno, kako ko, nema
neke suštinske razlike).
I ne nadajte se da će biti bolje, NAROD JE ZASTRAŠEN, a takav narod ni reč neće reći, nego će se zahvaljivati što je živ (kao što će i raditi u nehumanim uslovima i biti srećan, jer on radi, a polovina poznanika čeka na isti taj ponižavajući posao, jer drugog i nema), jer eto to je smisao svega danas.
Mi smo trpeli i
turke 500 godina, ćutali i trpeli Slobu desetak (a bilo je i zadovoljnih, a što
je najžalosnije, ti zadovoljni su se i zadržali na pozicijama i vratili na
scenu prvom prilikom), ćutali smo mi uvek i svoj strah i nesposobnost
pretvarali u pobedničku žrtvu. Ćutaćemo mi još dok nas prave budalama svi oni
kojima smo upravo MI DALI LEGITIMITET, jer mi smo NAROD BEZ PAMĆENA, BEZ
PRINCIPA i BEZ MORALA, jaki na rečima, ali dela su nam ostala izgleda tamo u
dalekoj prošlosti (bila nekada neka Srbija koju je autentično opisao dr
Arčibald Rajs), opevana u pesmama da bi se sećali nekih vremena i mogli sa
ponosom da istaknemo svoje pretke koji su izgleda ispali budale zato što su se
žrtvovali za nas ovakve danas!
