Koliko vredi život u Srbiji?

Pre nekoliko nedelja na emisiji „Vice“ gledao sam prilog o nekoj deci u Južnoj Americi, plaćenim ubicama sa motora, koji su govorili o tome kako je posao obezvređen i kako je zarada pala sa par stotina dolara na 30. Prepričavao sam tu priču sa velikim čuđenjem, kako to negde život vredi samo 30 dolara. Međutim, nije prošlo mnogo vremena, a onda sam naišao na zastrašujući tekst koji me je iskreno šokirao – ŽIVOT U SRBIJI VREDI 500 dinara!!!

Nekako se to namestilo baš kada se na državnom nivou govori o izbornoj krađi, o nameštanju, gde onaj, ko je osvojio apsolutnu većinu nije zadovoljan time, već hoće još, hoće da bude sam, da samo on odlučuje i pita se, da slučajno neko ne postavi pitanje na koje ne može da se da odgovori pa da njegov legitimitet dođe u pitanje. To nikako, svašta...

Imam tu sreću da sam okružen ljudima koji nisu zadovoljni, koji razmišljaju, koji ne rade onako kako im drugi kažu, pa mogu da istaknem da sam veoma neprijatno iznanađen i začuđen ovakvim ishodom izbora. Apsolutna većina u jednoj nazovi demokratskoj državi govori mnogo toga, ali ništa dobro.

Ja ne vidim nikakav boljitak a vidim zadovoljne građane, ja ne vidim prosperitet i budućnost, ali vidim većinu koja uživa u tome. Ne vidim sigurnost na ulicama, a vidim građane koji govore, misle, rade baš ono što žele. Dolazim u situaciju da se zapitam da li je meni ovde mesto i šta se ovo dešava?

Ono što vidim jeste da na svakom koraku ljudi traže posao, gledaju na šta bi mogli da potroše poslednji dinar, nemaju za osnovne potrebe, zastrašeni su i ne znaju šta ih čeka sledeće nedelje, a ne meseca (da ne pričamo o onoj 2016. godini kada će nam procvetati ruže, ovaj 2018. ili ipak 2116.?).

Ne želimo da upirem prstom u bilo koga, ali želim da istaknem da nam sve moguće institucije i državu vode ljudi koji su rođeni u uređenom društvu, državi koja je sa ponosom mogla da istakne svoje vrednosti, ali nažalost ti isti ljudi osim priče kako se nekad živelo nikako nisu doprineli društvu, osim što su degradirali sve i na sve moguće načine trudili se da steknu ličnu korist i iskoriste taj sistem. Sada im taj sistem ne odgovara, sada je on loš i sada prosto ne znaju kako smo došli u tu situaciju. Gospodo, vaše generacije su sve to uništile i iz te idile vas dovele u ovaj „kanal“ i ne izigravajte nevinašca nego priznajte da ste vi (i gledati mirno kako neko uništava nešto što pripada tebi, tvom društvu, državi... je učešće, saučesnik događaja koji nije ništa uradio da spreči) uništili sve uz svesrdnu pomoć zapada i velikih sila, koji su se našli u ulozi šaptača i odlično vas usmeravali da razbijete sve u čemu ste uživali.

A sada, iako sam protivnik generalizacije, ipak moram da istaknem, da ste pali i na ispitu roditeljstva, najvažnijem. Jer ako se apsolutna većina mladih drogira, na svakom koraku učestvuje u tuči, ako vam ćerke izgledaju kao pevačice Pinka sa početka 21. veka, ili vam deca sede svakog dana po kafićima u svako doba dana/noći, ili pak nikako ne biste smeli da ih pitate čime se bave, šta ste vi uradili to u ulozi roditelja, kako ste ih usmerili?

Najtužnije je to što će sutra ta deca biti roditelji, a zamislite kakvi nas onda trendovi čekaju i kako će onda biti.

Možemo samo da konstatujemo da se danas deca ubijaju zbog 500 dinara, da je sve ono što je normalno osuđeno, da posao možeš da dobiješ samo ako se skineš i dozvoliš da te jašu (figurativno ili bukvalno, kako ko, nema neke suštinske razlike). 

I ne nadajte se da će biti bolje, NAROD JE ZASTRAŠEN, a takav narod ni reč neće reći, nego će se zahvaljivati što je živ (kao što će i raditi u nehumanim uslovima i biti srećan, jer on radi, a polovina poznanika čeka na isti taj ponižavajući posao, jer drugog i nema), jer eto to je smisao svega danas. 

Mi smo trpeli i turke 500 godina, ćutali i trpeli Slobu desetak (a bilo je i zadovoljnih, a što je najžalosnije, ti zadovoljni su se i zadržali na pozicijama i vratili na scenu prvom prilikom), ćutali smo mi uvek i svoj strah i nesposobnost pretvarali u pobedničku žrtvu. Ćutaćemo mi još dok nas prave budalama svi oni kojima smo upravo MI DALI LEGITIMITET, jer mi smo NAROD BEZ PAMĆENA, BEZ PRINCIPA i BEZ MORALA, jaki na rečima, ali dela su nam ostala izgleda tamo u dalekoj prošlosti (bila nekada neka Srbija koju je autentično opisao dr Arčibald Rajs), opevana u pesmama da bi se sećali nekih vremena i mogli sa ponosom da istaknemo svoje pretke koji su izgleda ispali budale zato što su se žrtvovali za nas ovakve danas!

Пропасти нећемо, излаза нам нема?

Гледајући ситуацију која је тренутно актуелна, анализирајући народ уопште лако ћемо уочити да смо се много променили. Нажалост не на боље већ смо деградирали.

Помирили смо се са ситацијом, ћутимо и не трудимо се да било шта променимо. Толико смо заплашени да смо запали у неку летаргију и да је сама чињеница да опстајемо изванредан успех којим смо се задовољили.

То је оно што плаши свакога ко се позабави тиме. Кроз историју били смо познати као бунтовници, као неко ко се не повлачи пред силом и неко ко је увек спреман за борбу. Изборили смо се са јачим и бројнијим противницима, очували своју културу, обичаје и веру. Али данас то је нешто сасвим друго.

Да кренемо од неког почетка. Живимо неким програмираним животом, где је свако одступање немогуће и за осуду. Бити креативан , другачији значи бити осуђен од околине. Радиш, спаваш (или учиш) и то је то. Сви незадовољни а нико да се потруди да било шта промени.

Као јединка и не можеш да кренеш у промену свести, у борбу против оних који нас свесно уништавају. И ту имамо две ситуације оне који желе да покрену борбу, али убрзо одустану. '' Како ја сада сам да кренем када знам да нико неће подржати то, остали се плаше и ја ћу сносити последице''. Или оне који чекају, чекају да неко други крене а они ће у зависности од изгледа да успех одмах да се укључе.

Једна особа може покренути десет око себе, када то виде и остали па се прикључе и буде хиљаду људи то је већ озбиљна група која може да се бори. Потребна је вера у успех, храброст и циљ.
Данас људи немају циљ. Да кренемо од деце. Играње на комјутеру, излазак, уживање то је оно што их окупира. Немају мотив да уче, усавршавају се. Касније немају стратегију како да направе неки резултат.

Долазимо до ситуације да данас ми као држава немамо никакав план. Немамо план како да кренемо напред, како да унапредимо школство, како да унапредимо грану која може да нас одржава и покрене  - пољопривреду. Људи који размишљају овде више не станују.

Ако си паметан па понудиш помоћ бићеш убрзо одстрањен или окарактерисан лоше. Јер не може неко ко нема неку титулу, или не ужива велики углед да буде паметнији од надређених. Све је затворено, направљени су скупови који не могу да се разбију. А ми ћутимо и чекамо. Чекамо да нам неко други реши проблеме док ћемо ми да уживамо у нераду и маштању.

Нико неће да ти помогне ако не тражиш помоћ. Нико неће да ради уместо тебе. Покрени се, не плаши се да пласираш своје идеје и да се бориш ако знаш да је твој циљ исправан. Народу требају лидери, они који заиста знају како и шта треба да се ради. А такви су данас на маргини јер смо дозволили да нама управљају неспособни манупулатори који нас свесно уништавају.

Пронађите оног вођу у себи, подигните глас и покажите да вредите да и ви можете бити од корсти. Трудите се да остварите своје снове јер оно што нам нико не може узети је нада и вера у боље сутра. Зато нема одустајања, можда ћете баш ви успети да живите своје снове.

Omladino - reaguj!

Posle duže pauze rešio sam da se ponovo oglasim. Iskreno, bio sam u dilemi da li da uopšte nastavim da pišem, da li to što pišem može uopšte nekome da koristi, da ga podstakne na razmišljanje, eventualno na neke promene u načinu razmišljanja. Kako je bilo dosta pozitivnih komentara i reči hvale smatram da ima smisla nastaviti sa radom jer ako ovo što pišem podstakne čitaoce makar na razmišljanje, ja sam ispunio svoj cilj.

         Kao i prvi put pisaću o nekim sferama društva jer smatram da je to ono što možemo i moramo da menjamo kako bi nam bilo makar malo bolje. Ako društvo kao osnova svega ne ide u dobrom smeru onda  ne možemo očekivati napredak ni na jednom polju. U moru nebitnih informacija, nikad završenih a hiljadu započetih afera kako u politici, tako i na „estradnom nebu“... gotovo uvek se gubi osnovna bit i suština problema našeg društva. Problema ima mnogo ali ono na šta bih se ja fokusirao je status mladih i talentovanih ljudi u ovakvom sistemu.

          Na prvi pogled pojedinačni uspesi stvaraju sliku o nama kao veoma talentovanom narodu na mnogim poljima (sport, nauka, kultura i umetnost...), medjutim nije sve tako kao što izgleda. Stalno se priča kao mladima treba pružiti šansu da pokažu svoje znanje i sposobnosti. Nažalost u praksi nije  tako, do te šanse je veoma tešklo doći a u mnogim slučajevima i nemoguće.  Niko se ne bavi mladima i u medijima gotovo da nema prostora za mlade i uspešne koji treba da budu primer ostalima. Prostor u medijima zauzimaju emisije koje se bave tudjim životima – rialiti programi koji za cilj imaju da nateraju ljude da zaborave na sebe i svoj život već da prateći danonoćno te emisije, žive tudje živote. Ne postoji emisija koja mladima pruža  šansu da pokažu svoje kvalitete, svoja intreresovanja i svoj sud o aktuelnim temama koji ih interesuju. Ako se desi da u nekoj emisiji bude tema školstvo onda su tu ministri, profesori, sindikalci i svi pričaju svoju priču gledano iz svog ugla interesa a niko ne pita mlade šta iskreno misle o sistemu obrazovanja. Najviše što mogu da dobiju je postavljanje nekoliko pitanja na kraju emisije na koj se šturo i bahato daju odgovori ili bivaju ignorisani. Ukoliko je priča o muzici, nikakva šansa se ne daje mladim perspektivnim grupama ukoliko ne pripadaju „turbo-folk kulturi“.  Nema više prave muzike i pravih hitova sa tekstovima koji nose poruku i odslikavaju stanje čitave generacije ( npr. EKV, Atomsko sklonište, Riblja čorba...). Nažalost generacije odrastaju uz grand paradu koja im daje lažnu sliku pravih vrednosti. Pesme su bezlične sa smešnim tekstovima bez ikakvog smisla i značaja. Znam neko će reći - pa zašto gledaš to ako ti se ne svidja? E u tome je glavni problem. Šta je to drugo što se nudi i na kom programu i u kom terminu? Kada imaš izbor onda nikog ne možeš da optužiš za sopstveno neznanje i biranje pogrešnog programa. U ovakvoj situaciji mi nemamo izbora da izaberemo ono što želimo niti da na bilo koji način utičemo da se bilo šta promeni. Ono što je najgore ljudi sa televizije i estrade predstavljaju mnogima „primer“ kako se treba ponašati, razmišljati i živeti.

          Slična je situacija i sa štampom. Udarne vesti koje prodaju novinu su skandali, afere, crna hronika.... Niko da se potrudi da odvoji dovoljno prostora za one koji vrede i od kojih puno toga može da se nauči kroz njihove intervjue, tekstove,kolumne. Kao najbolji primer možemo da uzmemo uspehe mladih matemetičara koji su postigli uspeh svetskih razmera a o tome gotovo da nije bilo ni reči. Nekada najpopularnije časopise koji su se čitali od korice do korice zamenili su časopisi-„slikovnice“ tipa skandali, svet, grand revija o kojima ne treba trošiti reči.

          Došlo je do toga da je sramota da pokažeš svoje znanje, kulturu i uopšte da se razlikuješ i da imaš svoj stav za razliku od većine. Odmah si osudjen od ljudi iz mase i predmet si ogovaranja. To nije razlog da postaneš isti kao oni koji idu pogrešnim putem, koji ne razmišljaju svojom glavom već prihvatraju model ponašanja koji im je nametnut. Ukoliko neko ima ideju ili način kako da nešto promeni na bolje ne treba da se stidi ili da odustane – kvalitet uvek ispliva na površinu.

          Najlakše je pobeći daleko od svega ali to nije nikakvo rešenje. Mi smo ti koji mogu i moraju da svoje mesto i okruženje učine boljim za život. Treba da omogućimo da svako razmišlja svojom glavom, da se cene i poštuju prave vrednosti i da ne dozvolimo da nam bilo ko diktira pravila i postavlja stvari onako kako njemu odgovara. Moramo bar da pokušamo jer upornost donosi rezultat a i najmanji uspeh podstiče druge da nastave i prihvate započeto. Trenutna situacija ne sme da ostane ovakva jer sve ove stvari o kojima sam pisao utiču na stvarnje principa i načina razmišljanja. Ako ostane ovako omladina će bez svojih stavova, vodjena većinom, postati laka meta manipulatorima kojih je sve više. Mi ne želimo da postanemo deo globalnog sistema u kome pojedinac nije bitan tj. poželjan ako ima svoj stav i razmišlja svojom glavom. Neka nam je sa srećom!

        

Probudi se Srbijo

         Odlučio sam se da napišem nešto o Srbiji, zemlji u kojoj smo rodjeni, u kojoj živimo i koju volimo. Zemlja plodna, puna zelenila, divno mesto za život. Ono o čemu mnogi sanjaju mi imamo. Odlična klima, dobri, lepi i ljubazni ljudi. Geografski položaj perfektan, centralni deo Balkana, nema puta koji ne prolazi kroz Srbiju.

          Sada kada čuješ sve ovo pomisliš šta će ti više – Vi sigurno uživate u životu. Nažalost nije tako, ne da ne uživamo nego „sastavljamo kraj sa krajem“.

          Privreda je na izdisaju, sela polako nestaju, svi beže u gradove u potrazi za poslom i boljim životom iako su i sami svesni da su male šanse za ostvarenje snova a da je realnost puko preživljavanje. Industrija ne postoji, sve je privatizovano i zatvoreno ili je pred stečajem a narod ne zna šta će sa sobom. Dece sve manje ali to i ne čudi. Kako mladi ljudi da se odluče na taj korak? Nemaju posao, nema stalnih prihoda, žive kod roditelja i zavise od njih. Kao što znamo porodica zahteva finansijsku stabilnost. Dečiji dodatak od 1700,oo dinara nije dovoljan ni za mleko. Jednostavno mi smo na putu koji nikuda ne vodi i ne nazire se „svetlo na kraju tunela“.

          Stalno se priča o krizi. Od kada sam se rodio stalno slušam o tome: ratovi, sankcije, inflacija, Sloba, privatizacije i kao vrhunac svetska ekonomska kriza......  Sve je to odličan alibi kada ne želiš ništa da menjaš i tražiš opravdanje i izgovor za neuspeh. Dobro je poznato da onaj ko želi nadje način a onaj ko ne želi da uspe nadje izgovor.

          Prvog koga ćemo da okrivimo su naši političari ali ja nemam nameru da se bavim njima jer bih krenuo u pogrešnom smeru i bespotrebno gubio vreme. Od kada je važnije iz koje si stranke  a ne koliko si stručan tako „dobro“ nam i ide. Za sve što nam se dešava krivi smo mi sami. Potrebna je promena svesti u narodu. Ne može da se čeka da ti neko drugi sve obezbedi, moraš i sam da se boriš.

         Pokušaču da dotaknem neke sfere života i pozabavim se nekim od problema. Oni su naizgled  bezazleni ali svi zajedno prerastaju u jedan kompleksni problem kojim se i tekako treba baviti. Da krenemo od onih najmladjih kojima treba najviše pažnje posvetiti. To su tkz. Fejsbuk generacije, ne znaju ni sva ćirilična i latinična slova a već su zavisni od interneta. Zamenili su druženje internetom, najbolji drug je računar i tako provode detinjstvo u sobi. Pogledajte parkove, školska dvorišta i mesta gde se okupljaju deca. Više ima špriceva nego dece. Ne pamtim kada sam video klince koji igrajući fudbal na male golove maštaju kako će jednog dana biti kao Vidić, Stanković, Žigić... A i šta će tamo, kada na virtuelnoj igrici za dva minuta postaneš Mesi, Ronaldo ili Runi a u pauzi se transformišeš u ratnika koji ubija na hiljade protivnika. Deca odrastaju tako što su im idoli kriminalci i grand pevačice o kojima se svakodnevno izveštava i prati svaki korak. Merilo uspeha je imati dobar auto, kajlu oko vrata i markirane krpice a ne završen fakultet, tj. obrazovanje i vaspitanje. To je opasno jer  će te generacije „sutra“ voditi ovu zemlju a da nemaju sliku pravih vrednosti.

         Drugarstvo, pravo prijateljstvo, iskrenost....  Da li to uopšte više i postoji?! 

         Od  zabavišta kreće prepucavanje i dece i roditelja, borba za veći ugled, prestiž, status uz neizbežno ogovaranje i spletkarenje. Da – zvuči smešno ali je zaista tako. Ne govori se više o skupljanju sličica, crtanim filmovima, barbikama i preskakanju lastiha već o tome ko ima skuplji mobilni telefon, bolje patike (makserice) ili čiji je rodjak opasniji ili uticajniji.

         A roditelji?!  Pa oni nemaju vremena za decu. Ili gledaju da se što bolje provedu i uživaju u životu vodjeni parolom „samo jednom se živi“ ili se bore za svaki dinar kako bi obezbedili deci hranu i garderobu. I jedni i drugi nemaju vremena za razgovor sa decom a logična posledica je nedostatak kućnog vaspitanja.

         Školstvo naš ponos. Svi se hvale sistemom školstva a ja se pitam zašto? Sistem koji ne daje rezultate. Šta vredi toliko znanje kada je praktično neupotrebljivo. Mnogo podataka, mnogo predmeta, mnogo informacija koje nisu od ključne važnosti ali moraju biti naučene po svaku cenu makar se izgubilo ono što je bitno i suština. I dok ceo svet pravi stručnjake za pojedine oblasti koji specijalizuju svoja znanja mi pravimo „sveznalice“ koji svoje znanje materijalizuju radeći u kafićima i  marketima. I ono malo fakultetski obrazovanih ljudi bukvalno jurimo iz zemlje zbog nemogućnosti daljeg usavršavanja ili upošljavanja uopšte jer kod nas je postalo normalno da fakultetski obrazovani ljudi rade kao konobari a mamini i tatini sinovi sede u udobnim foteljama.

         Generacije koje treba da povedu ovu državu napred, da se aktivno uključe u rešavanje svih problema u društvu su krajnje neozbiljne i nezainteresovane. Ne žele da uzmu sudbinu u svoje ruke, plaše se odgovornosti i čekaju da im neko drugi omogući bolji život i na tacni donese sve ono o čemu maštaju. Za to vreme žive opušteno na grbači svojih roditelja zadovoljavajući se malim stvarima i ni na kraj pameti im nije da osiguraju sebi egzistenciju. To je slika današnje omladine koja puni kafiće umesto da se zapita kakav život vode oni beže od stvarnosti i realnosti. Mada ih  ne treba popuno osudjivati. Poklekli su jer su svesni da živimo u državi gde mito i korupcija i dalje preovladavaju a prave vrednosti teško dolaze do izražaja. Ipak moja zamerka većini je da nema predaje i odustajanja od zacrtanih ciljeva i boljeg života za koji sami moramo da se izborimo.

          Dozvolili smo da nas zaslepi mržnja. Mrzimo komšije, poznate ličnosti, uspešne ljude a da ni sami nismo svesni razloga zašto to činimo. Kada smo poslednji put pohvalili nekoga? Kada smo se iskreno obradovali tudjem uspehu i čestitali mu od srca na tome? Tako zaslepljeni mržnjom ne primetimo sve one lepe stvari koje život nosi sa sobom. Svaki novi dan je šansa da uradimo nešto lepo i korisno i za sebe i za nama drage osobe pa i za društvo u celini.

          Sve ovo što sam naveo do sada može nekome da izgleda strašno i surovo ali to je naša realnot  koju treba sagledati. Probleme treba rešavati a ne bežati od njih.

          Ako neko misli da je ovo mene obeshrabrilo i da ovo pišem zato što nemam snage da izdržim i istrajem – vara se. Ovo mi je samo motiv da pokušam da promenim nešto, da se borim za ostvarenje mojih ciljeva i želja koje sam zacrtao. Moramo verovati u uspeh, boriti se za ono u šta verujemo i ostati dosledni i istrajni u tome. Nerealno je da krenemo odmah sa promenama na nivou čitave države. Treba ići postepeno. Svako treba da prvo krene od sebe jer svojim primerom možeš uticati na ostale oko sebe a samim tim i na okolinu koja te okružuje. Ako utičeš pozitivno na okolinu onda širiš pozitivnu energiju i napreduješ ka cilju a naš cilj je da stvorimo državu i društvo u kome je čast i zadovoljstvo živeti i stvarati.