Omladino - reaguj!

Posle duže pauze rešio sam da se ponovo oglasim. Iskreno, bio sam u dilemi da li da uopšte nastavim da pišem, da li to što pišem može uopšte nekome da koristi, da ga podstakne na razmišljanje, eventualno na neke promene u načinu razmišljanja. Kako je bilo dosta pozitivnih komentara i reči hvale smatram da ima smisla nastaviti sa radom jer ako ovo što pišem podstakne čitaoce makar na razmišljanje, ja sam ispunio svoj cilj.

         Kao i prvi put pisaću o nekim sferama društva jer smatram da je to ono što možemo i moramo da menjamo kako bi nam bilo makar malo bolje. Ako društvo kao osnova svega ne ide u dobrom smeru onda  ne možemo očekivati napredak ni na jednom polju. U moru nebitnih informacija, nikad završenih a hiljadu započetih afera kako u politici, tako i na „estradnom nebu“... gotovo uvek se gubi osnovna bit i suština problema našeg društva. Problema ima mnogo ali ono na šta bih se ja fokusirao je status mladih i talentovanih ljudi u ovakvom sistemu.

          Na prvi pogled pojedinačni uspesi stvaraju sliku o nama kao veoma talentovanom narodu na mnogim poljima (sport, nauka, kultura i umetnost...), medjutim nije sve tako kao što izgleda. Stalno se priča kao mladima treba pružiti šansu da pokažu svoje znanje i sposobnosti. Nažalost u praksi nije  tako, do te šanse je veoma tešklo doći a u mnogim slučajevima i nemoguće.  Niko se ne bavi mladima i u medijima gotovo da nema prostora za mlade i uspešne koji treba da budu primer ostalima. Prostor u medijima zauzimaju emisije koje se bave tudjim životima – rialiti programi koji za cilj imaju da nateraju ljude da zaborave na sebe i svoj život već da prateći danonoćno te emisije, žive tudje živote. Ne postoji emisija koja mladima pruža  šansu da pokažu svoje kvalitete, svoja intreresovanja i svoj sud o aktuelnim temama koji ih interesuju. Ako se desi da u nekoj emisiji bude tema školstvo onda su tu ministri, profesori, sindikalci i svi pričaju svoju priču gledano iz svog ugla interesa a niko ne pita mlade šta iskreno misle o sistemu obrazovanja. Najviše što mogu da dobiju je postavljanje nekoliko pitanja na kraju emisije na koj se šturo i bahato daju odgovori ili bivaju ignorisani. Ukoliko je priča o muzici, nikakva šansa se ne daje mladim perspektivnim grupama ukoliko ne pripadaju „turbo-folk kulturi“.  Nema više prave muzike i pravih hitova sa tekstovima koji nose poruku i odslikavaju stanje čitave generacije ( npr. EKV, Atomsko sklonište, Riblja čorba...). Nažalost generacije odrastaju uz grand paradu koja im daje lažnu sliku pravih vrednosti. Pesme su bezlične sa smešnim tekstovima bez ikakvog smisla i značaja. Znam neko će reći - pa zašto gledaš to ako ti se ne svidja? E u tome je glavni problem. Šta je to drugo što se nudi i na kom programu i u kom terminu? Kada imaš izbor onda nikog ne možeš da optužiš za sopstveno neznanje i biranje pogrešnog programa. U ovakvoj situaciji mi nemamo izbora da izaberemo ono što želimo niti da na bilo koji način utičemo da se bilo šta promeni. Ono što je najgore ljudi sa televizije i estrade predstavljaju mnogima „primer“ kako se treba ponašati, razmišljati i živeti.

          Slična je situacija i sa štampom. Udarne vesti koje prodaju novinu su skandali, afere, crna hronika.... Niko da se potrudi da odvoji dovoljno prostora za one koji vrede i od kojih puno toga može da se nauči kroz njihove intervjue, tekstove,kolumne. Kao najbolji primer možemo da uzmemo uspehe mladih matemetičara koji su postigli uspeh svetskih razmera a o tome gotovo da nije bilo ni reči. Nekada najpopularnije časopise koji su se čitali od korice do korice zamenili su časopisi-„slikovnice“ tipa skandali, svet, grand revija o kojima ne treba trošiti reči.

          Došlo je do toga da je sramota da pokažeš svoje znanje, kulturu i uopšte da se razlikuješ i da imaš svoj stav za razliku od većine. Odmah si osudjen od ljudi iz mase i predmet si ogovaranja. To nije razlog da postaneš isti kao oni koji idu pogrešnim putem, koji ne razmišljaju svojom glavom već prihvatraju model ponašanja koji im je nametnut. Ukoliko neko ima ideju ili način kako da nešto promeni na bolje ne treba da se stidi ili da odustane – kvalitet uvek ispliva na površinu.

          Najlakše je pobeći daleko od svega ali to nije nikakvo rešenje. Mi smo ti koji mogu i moraju da svoje mesto i okruženje učine boljim za život. Treba da omogućimo da svako razmišlja svojom glavom, da se cene i poštuju prave vrednosti i da ne dozvolimo da nam bilo ko diktira pravila i postavlja stvari onako kako njemu odgovara. Moramo bar da pokušamo jer upornost donosi rezultat a i najmanji uspeh podstiče druge da nastave i prihvate započeto. Trenutna situacija ne sme da ostane ovakva jer sve ove stvari o kojima sam pisao utiču na stvarnje principa i načina razmišljanja. Ako ostane ovako omladina će bez svojih stavova, vodjena većinom, postati laka meta manipulatorima kojih je sve više. Mi ne želimo da postanemo deo globalnog sistema u kome pojedinac nije bitan tj. poželjan ako ima svoj stav i razmišlja svojom glavom. Neka nam je sa srećom!

        

Probudi se Srbijo

         Odlučio sam se da napišem nešto o Srbiji, zemlji u kojoj smo rodjeni, u kojoj živimo i koju volimo. Zemlja plodna, puna zelenila, divno mesto za život. Ono o čemu mnogi sanjaju mi imamo. Odlična klima, dobri, lepi i ljubazni ljudi. Geografski položaj perfektan, centralni deo Balkana, nema puta koji ne prolazi kroz Srbiju.

          Sada kada čuješ sve ovo pomisliš šta će ti više – Vi sigurno uživate u životu. Nažalost nije tako, ne da ne uživamo nego „sastavljamo kraj sa krajem“.

          Privreda je na izdisaju, sela polako nestaju, svi beže u gradove u potrazi za poslom i boljim životom iako su i sami svesni da su male šanse za ostvarenje snova a da je realnost puko preživljavanje. Industrija ne postoji, sve je privatizovano i zatvoreno ili je pred stečajem a narod ne zna šta će sa sobom. Dece sve manje ali to i ne čudi. Kako mladi ljudi da se odluče na taj korak? Nemaju posao, nema stalnih prihoda, žive kod roditelja i zavise od njih. Kao što znamo porodica zahteva finansijsku stabilnost. Dečiji dodatak od 1700,oo dinara nije dovoljan ni za mleko. Jednostavno mi smo na putu koji nikuda ne vodi i ne nazire se „svetlo na kraju tunela“.

          Stalno se priča o krizi. Od kada sam se rodio stalno slušam o tome: ratovi, sankcije, inflacija, Sloba, privatizacije i kao vrhunac svetska ekonomska kriza......  Sve je to odličan alibi kada ne želiš ništa da menjaš i tražiš opravdanje i izgovor za neuspeh. Dobro je poznato da onaj ko želi nadje način a onaj ko ne želi da uspe nadje izgovor.

          Prvog koga ćemo da okrivimo su naši političari ali ja nemam nameru da se bavim njima jer bih krenuo u pogrešnom smeru i bespotrebno gubio vreme. Od kada je važnije iz koje si stranke  a ne koliko si stručan tako „dobro“ nam i ide. Za sve što nam se dešava krivi smo mi sami. Potrebna je promena svesti u narodu. Ne može da se čeka da ti neko drugi sve obezbedi, moraš i sam da se boriš.

         Pokušaču da dotaknem neke sfere života i pozabavim se nekim od problema. Oni su naizgled  bezazleni ali svi zajedno prerastaju u jedan kompleksni problem kojim se i tekako treba baviti. Da krenemo od onih najmladjih kojima treba najviše pažnje posvetiti. To su tkz. Fejsbuk generacije, ne znaju ni sva ćirilična i latinična slova a već su zavisni od interneta. Zamenili su druženje internetom, najbolji drug je računar i tako provode detinjstvo u sobi. Pogledajte parkove, školska dvorišta i mesta gde se okupljaju deca. Više ima špriceva nego dece. Ne pamtim kada sam video klince koji igrajući fudbal na male golove maštaju kako će jednog dana biti kao Vidić, Stanković, Žigić... A i šta će tamo, kada na virtuelnoj igrici za dva minuta postaneš Mesi, Ronaldo ili Runi a u pauzi se transformišeš u ratnika koji ubija na hiljade protivnika. Deca odrastaju tako što su im idoli kriminalci i grand pevačice o kojima se svakodnevno izveštava i prati svaki korak. Merilo uspeha je imati dobar auto, kajlu oko vrata i markirane krpice a ne završen fakultet, tj. obrazovanje i vaspitanje. To je opasno jer  će te generacije „sutra“ voditi ovu zemlju a da nemaju sliku pravih vrednosti.

         Drugarstvo, pravo prijateljstvo, iskrenost....  Da li to uopšte više i postoji?! 

         Od  zabavišta kreće prepucavanje i dece i roditelja, borba za veći ugled, prestiž, status uz neizbežno ogovaranje i spletkarenje. Da – zvuči smešno ali je zaista tako. Ne govori se više o skupljanju sličica, crtanim filmovima, barbikama i preskakanju lastiha već o tome ko ima skuplji mobilni telefon, bolje patike (makserice) ili čiji je rodjak opasniji ili uticajniji.

         A roditelji?!  Pa oni nemaju vremena za decu. Ili gledaju da se što bolje provedu i uživaju u životu vodjeni parolom „samo jednom se živi“ ili se bore za svaki dinar kako bi obezbedili deci hranu i garderobu. I jedni i drugi nemaju vremena za razgovor sa decom a logična posledica je nedostatak kućnog vaspitanja.

         Školstvo naš ponos. Svi se hvale sistemom školstva a ja se pitam zašto? Sistem koji ne daje rezultate. Šta vredi toliko znanje kada je praktično neupotrebljivo. Mnogo podataka, mnogo predmeta, mnogo informacija koje nisu od ključne važnosti ali moraju biti naučene po svaku cenu makar se izgubilo ono što je bitno i suština. I dok ceo svet pravi stručnjake za pojedine oblasti koji specijalizuju svoja znanja mi pravimo „sveznalice“ koji svoje znanje materijalizuju radeći u kafićima i  marketima. I ono malo fakultetski obrazovanih ljudi bukvalno jurimo iz zemlje zbog nemogućnosti daljeg usavršavanja ili upošljavanja uopšte jer kod nas je postalo normalno da fakultetski obrazovani ljudi rade kao konobari a mamini i tatini sinovi sede u udobnim foteljama.

         Generacije koje treba da povedu ovu državu napred, da se aktivno uključe u rešavanje svih problema u društvu su krajnje neozbiljne i nezainteresovane. Ne žele da uzmu sudbinu u svoje ruke, plaše se odgovornosti i čekaju da im neko drugi omogući bolji život i na tacni donese sve ono o čemu maštaju. Za to vreme žive opušteno na grbači svojih roditelja zadovoljavajući se malim stvarima i ni na kraj pameti im nije da osiguraju sebi egzistenciju. To je slika današnje omladine koja puni kafiće umesto da se zapita kakav život vode oni beže od stvarnosti i realnosti. Mada ih  ne treba popuno osudjivati. Poklekli su jer su svesni da živimo u državi gde mito i korupcija i dalje preovladavaju a prave vrednosti teško dolaze do izražaja. Ipak moja zamerka većini je da nema predaje i odustajanja od zacrtanih ciljeva i boljeg života za koji sami moramo da se izborimo.

          Dozvolili smo da nas zaslepi mržnja. Mrzimo komšije, poznate ličnosti, uspešne ljude a da ni sami nismo svesni razloga zašto to činimo. Kada smo poslednji put pohvalili nekoga? Kada smo se iskreno obradovali tudjem uspehu i čestitali mu od srca na tome? Tako zaslepljeni mržnjom ne primetimo sve one lepe stvari koje život nosi sa sobom. Svaki novi dan je šansa da uradimo nešto lepo i korisno i za sebe i za nama drage osobe pa i za društvo u celini.

          Sve ovo što sam naveo do sada može nekome da izgleda strašno i surovo ali to je naša realnot  koju treba sagledati. Probleme treba rešavati a ne bežati od njih.

          Ako neko misli da je ovo mene obeshrabrilo i da ovo pišem zato što nemam snage da izdržim i istrajem – vara se. Ovo mi je samo motiv da pokušam da promenim nešto, da se borim za ostvarenje mojih ciljeva i želja koje sam zacrtao. Moramo verovati u uspeh, boriti se za ono u šta verujemo i ostati dosledni i istrajni u tome. Nerealno je da krenemo odmah sa promenama na nivou čitave države. Treba ići postepeno. Svako treba da prvo krene od sebe jer svojim primerom možeš uticati na ostale oko sebe a samim tim i na okolinu koja te okružuje. Ako utičeš pozitivno na okolinu onda širiš pozitivnu energiju i napreduješ ka cilju a naš cilj je da stvorimo državu i društvo u kome je čast i zadovoljstvo živeti i stvarati.