Probudi se Srbijo

         Odlučio sam se da napišem nešto o Srbiji, zemlji u kojoj smo rodjeni, u kojoj živimo i koju volimo. Zemlja plodna, puna zelenila, divno mesto za život. Ono o čemu mnogi sanjaju mi imamo. Odlična klima, dobri, lepi i ljubazni ljudi. Geografski položaj perfektan, centralni deo Balkana, nema puta koji ne prolazi kroz Srbiju.

          Sada kada čuješ sve ovo pomisliš šta će ti više – Vi sigurno uživate u životu. Nažalost nije tako, ne da ne uživamo nego „sastavljamo kraj sa krajem“.

          Privreda je na izdisaju, sela polako nestaju, svi beže u gradove u potrazi za poslom i boljim životom iako su i sami svesni da su male šanse za ostvarenje snova a da je realnost puko preživljavanje. Industrija ne postoji, sve je privatizovano i zatvoreno ili je pred stečajem a narod ne zna šta će sa sobom. Dece sve manje ali to i ne čudi. Kako mladi ljudi da se odluče na taj korak? Nemaju posao, nema stalnih prihoda, žive kod roditelja i zavise od njih. Kao što znamo porodica zahteva finansijsku stabilnost. Dečiji dodatak od 1700,oo dinara nije dovoljan ni za mleko. Jednostavno mi smo na putu koji nikuda ne vodi i ne nazire se „svetlo na kraju tunela“.

          Stalno se priča o krizi. Od kada sam se rodio stalno slušam o tome: ratovi, sankcije, inflacija, Sloba, privatizacije i kao vrhunac svetska ekonomska kriza......  Sve je to odličan alibi kada ne želiš ništa da menjaš i tražiš opravdanje i izgovor za neuspeh. Dobro je poznato da onaj ko želi nadje način a onaj ko ne želi da uspe nadje izgovor.

          Prvog koga ćemo da okrivimo su naši političari ali ja nemam nameru da se bavim njima jer bih krenuo u pogrešnom smeru i bespotrebno gubio vreme. Od kada je važnije iz koje si stranke  a ne koliko si stručan tako „dobro“ nam i ide. Za sve što nam se dešava krivi smo mi sami. Potrebna je promena svesti u narodu. Ne može da se čeka da ti neko drugi sve obezbedi, moraš i sam da se boriš.

         Pokušaču da dotaknem neke sfere života i pozabavim se nekim od problema. Oni su naizgled  bezazleni ali svi zajedno prerastaju u jedan kompleksni problem kojim se i tekako treba baviti. Da krenemo od onih najmladjih kojima treba najviše pažnje posvetiti. To su tkz. Fejsbuk generacije, ne znaju ni sva ćirilična i latinična slova a već su zavisni od interneta. Zamenili su druženje internetom, najbolji drug je računar i tako provode detinjstvo u sobi. Pogledajte parkove, školska dvorišta i mesta gde se okupljaju deca. Više ima špriceva nego dece. Ne pamtim kada sam video klince koji igrajući fudbal na male golove maštaju kako će jednog dana biti kao Vidić, Stanković, Žigić... A i šta će tamo, kada na virtuelnoj igrici za dva minuta postaneš Mesi, Ronaldo ili Runi a u pauzi se transformišeš u ratnika koji ubija na hiljade protivnika. Deca odrastaju tako što su im idoli kriminalci i grand pevačice o kojima se svakodnevno izveštava i prati svaki korak. Merilo uspeha je imati dobar auto, kajlu oko vrata i markirane krpice a ne završen fakultet, tj. obrazovanje i vaspitanje. To je opasno jer  će te generacije „sutra“ voditi ovu zemlju a da nemaju sliku pravih vrednosti.

         Drugarstvo, pravo prijateljstvo, iskrenost....  Da li to uopšte više i postoji?! 

         Od  zabavišta kreće prepucavanje i dece i roditelja, borba za veći ugled, prestiž, status uz neizbežno ogovaranje i spletkarenje. Da – zvuči smešno ali je zaista tako. Ne govori se više o skupljanju sličica, crtanim filmovima, barbikama i preskakanju lastiha već o tome ko ima skuplji mobilni telefon, bolje patike (makserice) ili čiji je rodjak opasniji ili uticajniji.

         A roditelji?!  Pa oni nemaju vremena za decu. Ili gledaju da se što bolje provedu i uživaju u životu vodjeni parolom „samo jednom se živi“ ili se bore za svaki dinar kako bi obezbedili deci hranu i garderobu. I jedni i drugi nemaju vremena za razgovor sa decom a logična posledica je nedostatak kućnog vaspitanja.

         Školstvo naš ponos. Svi se hvale sistemom školstva a ja se pitam zašto? Sistem koji ne daje rezultate. Šta vredi toliko znanje kada je praktično neupotrebljivo. Mnogo podataka, mnogo predmeta, mnogo informacija koje nisu od ključne važnosti ali moraju biti naučene po svaku cenu makar se izgubilo ono što je bitno i suština. I dok ceo svet pravi stručnjake za pojedine oblasti koji specijalizuju svoja znanja mi pravimo „sveznalice“ koji svoje znanje materijalizuju radeći u kafićima i  marketima. I ono malo fakultetski obrazovanih ljudi bukvalno jurimo iz zemlje zbog nemogućnosti daljeg usavršavanja ili upošljavanja uopšte jer kod nas je postalo normalno da fakultetski obrazovani ljudi rade kao konobari a mamini i tatini sinovi sede u udobnim foteljama.

         Generacije koje treba da povedu ovu državu napred, da se aktivno uključe u rešavanje svih problema u društvu su krajnje neozbiljne i nezainteresovane. Ne žele da uzmu sudbinu u svoje ruke, plaše se odgovornosti i čekaju da im neko drugi omogući bolji život i na tacni donese sve ono o čemu maštaju. Za to vreme žive opušteno na grbači svojih roditelja zadovoljavajući se malim stvarima i ni na kraj pameti im nije da osiguraju sebi egzistenciju. To je slika današnje omladine koja puni kafiće umesto da se zapita kakav život vode oni beže od stvarnosti i realnosti. Mada ih  ne treba popuno osudjivati. Poklekli su jer su svesni da živimo u državi gde mito i korupcija i dalje preovladavaju a prave vrednosti teško dolaze do izražaja. Ipak moja zamerka većini je da nema predaje i odustajanja od zacrtanih ciljeva i boljeg života za koji sami moramo da se izborimo.

          Dozvolili smo da nas zaslepi mržnja. Mrzimo komšije, poznate ličnosti, uspešne ljude a da ni sami nismo svesni razloga zašto to činimo. Kada smo poslednji put pohvalili nekoga? Kada smo se iskreno obradovali tudjem uspehu i čestitali mu od srca na tome? Tako zaslepljeni mržnjom ne primetimo sve one lepe stvari koje život nosi sa sobom. Svaki novi dan je šansa da uradimo nešto lepo i korisno i za sebe i za nama drage osobe pa i za društvo u celini.

          Sve ovo što sam naveo do sada može nekome da izgleda strašno i surovo ali to je naša realnot  koju treba sagledati. Probleme treba rešavati a ne bežati od njih.

          Ako neko misli da je ovo mene obeshrabrilo i da ovo pišem zato što nemam snage da izdržim i istrajem – vara se. Ovo mi je samo motiv da pokušam da promenim nešto, da se borim za ostvarenje mojih ciljeva i želja koje sam zacrtao. Moramo verovati u uspeh, boriti se za ono u šta verujemo i ostati dosledni i istrajni u tome. Nerealno je da krenemo odmah sa promenama na nivou čitave države. Treba ići postepeno. Svako treba da prvo krene od sebe jer svojim primerom možeš uticati na ostale oko sebe a samim tim i na okolinu koja te okružuje. Ako utičeš pozitivno na okolinu onda širiš pozitivnu energiju i napreduješ ka cilju a naš cilj je da stvorimo državu i društvo u kome je čast i zadovoljstvo živeti i stvarati.